STILOVI LIDERSTVA

Stil liderstva je način na koji uspostavljate odnose između Vas i saradnika kao i ostalih zaposlenih u preduzeću, način na koji usmeravate ponašanje podređenih i sredstva koja koristite da ih privolite na željeno ponašanje. Izbor stila vođenja svakako zavisi i od stručnosti i osobina lidera, kao i od drugih faktora, među kojima su: ciljevi uticaja, jednostavnost zahteva i značaj zahteva za ostvarenje ciljeva organizacije.Lideri nikada ne iskorišćavaju svoje saradnike/ sledbenike (ljude), već gledaju da na najbolji način iskoriste njihove talente.  Takođe, uspešni lideri jasno pokazuju da im je stalo do svih saradnika (zaposlenih) i da su u stanju da budu ljubazni i puni razumevanja bez obzira na zauzetost.

 Na osnovu pristupa motivisanju podređenih, načina  donošenja odluka, izvora moći koji  se primenjuje u ostvarivanju uticaja na podređene i sposobnosti prilagođavanja liderskog  ponašanje (Grafikon 1), liderstvo se može svesti na sledeće stilove :

 3.1.Autoritativni stil vođenjaž: odgovorni rukovodilac se oslanja, uglavnom, na svoj autoritet položaja i na mogućnosti pozitivnih i negativnih sankcija koje su sa njim povezane. On se, uglavnom, orijentiše prema zadacima, donosi odluke uglavnom sam, oslanja se na naredbe i kontroliše njihovo sprovođenje.

 3.2. Participativni stil vođenja: odgovorni rukovodilac koristi svoj stručni i lični autoritet da bi postigao neophodnu integraciju ciljeva. On motiviše zaposlene i nastoji da sa njima sarađuje uz puno poverenje. Izvesno odricanje od autoriteta položaja zahteva otvorenost za realnu kritiku i spremnost da se prihvate ubedljivi protivargumenti. Odluke se pripremaju stručno i donose zajednički, sa za to kompetentnim saradnicima koji učestvuju u izvršavanju zadataka.

 

 

Grafikon 1: Stilovi vođenja i njihova baza uticaja (Ulrich und Fluri 1995: 232)

 

Participativni stil vođenja pretpostavlja ispravno ponašanje odgovornih rukovodilaca u dinamičnoj grupi. On je zahtevniji od ponašanja koje je, uglavnom,  hijerarhijski definisano jer se ispunjenje zadataka postiže, uglavnom, uz pomoć stručnog i ličnog autoriteta. Nezaobilazna osnova ovakvog stila vođenja je kooperativan stav, čija je suština međusobno poštovanje učesnika prilikom izvršenja određenih zadataka. Raznovrsno ponašanje rukovodilaca u konkretnoj situaciji pokazuje da je dati stil vođenja u najvećoj meri definisan individualnom ličnošću. Stilovi vođenja se, u ovom smislu, mogu naučiti samo u ograničenom obimu.

Situacione determinante fleksibilnog i efikasnog upravljanja kadrovima su participativna ponuda od strane rukovodećih kadrova, kao i sposobnost i spremnost zaposlenih da na nju odgovore (Grafikon 2). Važni su, i specifični zahtevi, tj. rutinski ili problemski karakter nekog posla, vremenska ograničenost u njegovom izvršenju, kao i analitički ili koordinacioni karakter ispunjenja zadataka. Konkretne okolnosti uslovljavaju fleksibilno ponašanje i prilagođavanje stila vođenja datoj situaciji. To zahteva sposobnost uživljavanja i senzibilnost u načinu postupanja i ličnoj komunikaciji. Zaposleni očekuju od odgovornog rukovodioca, najpre, konstantno i predvidivo ponašanje u istovetnim situacijama (konstantnost varijabilnosti), ali ne svakako i istovetno ponašanje u različitim situacijama.

 

 

 

Grafikon 2: Najvažnije determinante učinaka participativnih stilova vođenja (Ulrich und Fluri 1995: 236)

Kada je postalo jasno da uspešni lideri nemaju posebne osobine, istraživači su pokušali da izoluju modele ponašanja uspešnih lidera.. Za svaki stil liderstva vezuju se određena obeležja .U mnoštvu tih obeležja, poseban značaj imaju ona po kojima se stilovi najviše razlikuju i najlakše prepoznaju. Smatra se da ta obeležja opredeljuju sledeći faktori:

• Pristup lidera motivisanju podređenih ( da li se koristi prinuda ili podsticaj)
• Način na koji lider (vođa) donosi odluke (da li ih donosi sam ili u tome učestvuju i zap.)
• Izvori moći koje lider koristi da bi ostvario uticaj na podređene, (zap.)  

(moć nagrađivanja, moć prisile, legitimna moć, referentna moć ili ekspertna moć)

• Sposobnost lidera da svoje pionašanje prilagodi različitim situacijama (kako bi se prilagodio prilikama u org. i zahtevima okruženja)

 
U literaturi se najčešće pravi razlika između klasičnih stilova i posebnih stilova liderstva